Plodna zemlja i netaknuta priroda poslužile su kao osnova za stvaranje nekonvencionalnog doma koji u potpunosti podržava skroman način života svojih stanara...
U pitanju je jednostavan, skroman dom s kraja 19. veka koji pomalo liči na stražara zaduženog za okolno poljoprivredno zemljište. Na ovaj način, dom kao da se u svako doba dana i noći uverava da je sve pod kontrolom, te da je zaista moguće živeti samo na onim najosnovnijim (prirodnim) principima koje smo svi mi pomalo zaboravili.
Reč je o maloj zgradi bez higijenskih i sanitarnih resursa, koja se može “pohvaliti” lošim kvalitetom vazduha u zatvorenom prostoru, vlagom u svim delovima doma, kao i prilično sumnjivim bezbedonosnim uslovima. Zašto bi onda neko uopšte želeo da živi u kući koja je potpuno neprikladna za stanovanje?
Za početak, ovaj dom oslikava neraskidivu povezanost arhitekture i programa zgrade sa ruralnim kontekstom pa je u tom smislu idealan za naglašavanje istorijske i pejzažne vrednosti, kao i namere da se očuva ruralno nasleđe ovog dela Španije. Namera arhitekte je jasna: da ne dozvoli da zgrada umre, jer bi to na neki način značilo i da je deo istorije ovog kraja nestao zajedno s njom.
Unutrašnja intervencija se sastoji od konstruktivne konsolidacije krova koji je bio na ivici urušavanja usled izvijanja drvenih greda koje su ga nosile. Gvozdena podkonstrukcija je projektovana da ih podrži, dok je unutrašnjost kuće renovirana primenom materijala koji se kamufliraju u bezvremenskoj atmosferi i koegzistiraju sa onima koji su obnovljeni.
