Piazza in a room, Mapoli Coffee u Šangajskom istorijskom muzeju, otvoren je ovog februara na prvom spratu Zapadne zgrade muzeja.
Šangaj ima dugu istoriju kafića. U eseju Eileen Chang „Dvostruki glasovi“ objavljenom u časopisu Tiandi 1945. godine, ona je počela tako što je rekla da bi, kada bi izašla sa svojim prijateljima, šta god da su radili, uvek završili u kafiću. U to vreme, kafići u Šangaju bili su zajednički prostori u gradu, služili su piće i grickalice, ali su mogli biti i plesne sale, sale za sastanke, biblioteke, informativni centri i svakodnevna društvena mesta.
Plan ovog jedinstvenog kafea je oblikovan kao drška noža. Zavod za kulturnu baštinu zatražio je očuvanje fasade. Pored toga, zapadna zgrada je nekadašnja štala hale za konjske trke, tako da su svi prozori na fasadi visoki i zahtevaju mat staklo, što uzrokuje nedostatak unutrašnjeg osvetljenja i spoljašnjeg pogleda. Unutrašnjim prostorom je zapravo teško upravljati jer se u centru nalazi i ogromna kolona.
Dizajnerski studio koji je radio na ovom projektu odlučio je da stvori veselo zajedničko mesto, šangajski kafić, kombinovanjem različitih građevinskih komponenti u apstraktni kvadrat ugrađen u unutrašnjost prvog sprata Zapadne zgrade. Centralni stub je prenamenjen u spomenik sa bazenom želja, oko njega su stepenice, kolonada, bina sa kaminom, staklena kutija kao balkon. Može biti cveća, kafe, malo vina, ljubavi, tračeva, kućnih ljubimaca, stand-up komedije i improvizovanog tanga.
