Vitor Borges i Franck Laigneau uklopili su vintidž nameštaj naspram belih zidova kako bi stvorili niz jedinstvenih prostora unutar ovog butik hotela na jugoistoku Portugala.
Hotel Dá Licença nalazi se nekoliko kilometara van istorijskog grada Estremoza, uzdiže se na brdovitoj parceli površine 120 hektara okružene zrelim maslinama.
Sa ukupno samo osam soba za goste, kreativci Vitor Borges i Franck Laigneau kreirali su hotel da bude više sličan pansionu u kojem se posetioci „već osećaju kao kod kuće“. Danas u Evropi je teško pronaći mesto koje je još uvek autentično očuvano. Zato su odlučili da učine nešto vrlo diskretno, sam region dao je impuls za mesto u prirodi, za polako življenje.
Mesto poseduje sve hotelske usluge, ali na personalizovaniji način.
Zemljište je ranije bilo domaćin ruševinama poljoprivrednih gazdinstava koje je sredinom 19. veka koristio samostan ropatica za uzgoj povrća, a kasnije i komuna poljoprivrednika za proizvodnju maslinovog ulja tokom 80-tih godina prošlog veka. Borges i Laigneau su se obratili za pomoć lokalno zasnovanoj arhitektonskoj praksi Procale kako bi ih pretvorili u tri zgrade u kojima dse danas nalazi ovaj hotel.
Jedna zgrada smešta niz komunalnih prostora, a među njima je trpezarijski prostor usredsređen na šiljastu viseću skulpturu nalik na deblo drveta i dnevni boravak gde stolice u oji žalfije okružuju kameni stočić za kafu.
Jedna soba nalik bilioteci ima police za knjige od poda do plafona. Ovde se nalaze i dve sobe za goste i dva apartmana, oba sa sopstvenim privatnim bazenom i ležaljkama u senci slamnatih suncobrana.
Preostale prostorije su raspoređene u druge dve zgrade koje takođe imaju jednostavne površine obojene belom bojom. U suptilnom pozdravljanju Estremozovog terena bogatog mermerom, prirodni kamen je korišćen za izradu umivaonika, kade i tuš kabina ružičaste boje.
U hotelu su zamenjena vrata lučnim otvorima - potez za koji se Borges i Laigneau nadaju da će podstaći goste da se slobodno kreću između soba i pustiti da hladan vazduh struji tokom toplih letnjih meseci.
Postoji izvesna minimalistčko monaška strana ovog hotela, mada nikada neprijatna i neprivlačne.
Ovde se luksuz takođe odnosi na prostor i vreme. Ima mesta za druženje, ali ne nedostaju mesta gde se možete osamiti kada to poželite.
Soba u prizemlju koja je nekada bila posvećena presovanju ulja pretvorena je u prostor u kome Laigneau može prikazati lične komade koje je stekao tokom vremena provedenog radeći u umetničkoj galeriji. Trpezarijski stolovi i stolice postavljeni su između odrešenih mesta, što omogućava da se prostor udvostruči kao restoran za 30 gostiju.
N.V.T.
Izvor Dezeen
Foto Francisco Nogueira
