Kada arhitekta renovira sopstveni stan, stvari postaju mnogo komplikovanije nego kada se radi za klijenta.
U tom slučaju nema pregovora ni kompromisa – svaka odluka je lična, svaka greška dvostruko teža, a rezultat otkriva više o autoru nego bilo koji drugi projekat. Upravo takvu priču krije funkcionalni stan u Pragu, koji je nakon skoro deset godina detaljne rekonstrukcije postao sofisticirani miks istorijskog modernizma i savremenog minimalizma.
Zgrada u kojoj se stan nalazi datira iz kasnih tridesetih godina prošlog veka, delo arhitekte Ladislava Šimka, sa fasadom od pločica i tipičnim malim stanovima tog vremena. Renoviranje je bilo pravi balans između očuvanja snažnog duha epohe i unošenja ličnog pečata arhitekte. Iako je modernistički karakter zgrade zadržan, stan je dobio potpuno novu dinamiku – od uklanjanja stare ostave i kupatila, do ubacivanja novog multifunkcionalnog bloka nameštaja sa skrivenim prostorom za odlaganje, raskošnim kupatilom i delom kuhinje.
Posebna pažnja posvećena je detaljima: originalni prozori i vrata pažljivo su restaurirani, a hrastov parket zamenjen vernom replikom. Sirovi betonski plafon u dnevnoj sobi, očišćen i ogoljen, pretvoren je u skulpturalni element koji prostoru daje autentičan karakter. Novi slojevi enterijera izvedeni su u kombinaciji bajcovanog hrasta i belog laka, stvarajući minimalističku scenografiju koja naglašava čistoću i jednostavnost prostora.
Stan priča i porodične priče – tu su Thonet stolice iz kuće pradede i prababe, Anýž lampa iz kancelarije ujaka, funkcionalna stolica iz 1930. godine i umetnička dela Jaroslava Horejca, skulptora povezanog sa porodicom. Sve to je ukombinovano sa savremenim komadima poput Fusion sofe japanskog studija Nendo, što enterijeru daje slojevitost i vremensku dubinu.
Ipak, arhitekta nije želeo da prostor bude previše ozbiljan muzej vlastitog ukusa. Zato je u hodniku svoje mesto našao i simpatičan, duhovit detalj – tabure u obliku roze prasića, poklon prijatelja. Taj mali element podseća da ni najstroži enterijer ne mora biti bez osmeha.
Rezultat je stan koji savršeno balansira između istorijskog identiteta i modernih potreba, između ozbiljnog arhitektonskog rada i ličnih, emotivnih detalja. To je enterijer koji dokazuje da dom nije samo prostor za život, već i iskren portret svog vlasnika.
