Postoje kuće koje pokušavaju da nadjačaju pejzaž i one koje mu se pažljivo prilagođavaju. Hillside Residence pripada ovoj drugoj grupi.
Smeštena na šumovitom obronku u okrugu San Huan u saveznoj državi Vašington, ova kompaktna rezidencija studija Heliotrope Architects projektovana je tako da priroda ostane u prvom planu.
Kuća površine oko 139 m² podeljena je na dva zasebna volumena postavljena sa suprotnih strana jedne stare jele. Umesto da drvo predstavlja prepreku izgradnji, arhitekte su ga pretvorile u centralnu tačku čitavog projekta.
Na strmoj i kamenitoj parceli objekti zauzimaju nizak, horizontalan položaj, ispod širokih krovova blagog nagiba. Drvene obloge sa donje strane krovova produžavaju se izvan staklenih fasada i vizuelno povezuju unutrašnjost sa terasama, stenama i neravnim terenom.
Kuća podeljena na dva dela
Program je jednostavno organizovan. U jednom objektu nalaze se dnevni prostori i gostinska soba, dok je drugi namenjen glavnoj spavaćoj sobi.
Ovakva podela nije samo praktično rešenje. Prostor između dva volumena postaje važan deo svakodnevnog života – svaki prolazak između njih podseća na neposrednu blizinu šume, promenljivo vreme i staru jelu koja se nalazi u samom središtu kompozicije.
Iako su fizički odvojeni, objekti deluju kao jedna celina. Povezuju ih iste krovne linije, tople drvene površine i sličan odnos prema padini. Istovremeno, razdvajanje funkcija omogućilo je da se kuća ne zatvori pod jednim velikim krovom, već da između i oko objekata ostane dovoljno prostora za prirodu.
Drveće, kamenje i teren tako ostaju deo arhitekture, a ne samo pogled kroz prozor.
Stakleni zidovi otvaraju pogled prema ostrvima
Južna fasada gotovo čitavom dužinom otvara enterijer prema pejzažu. Velike staklene površine pružaju pogled na četinare, vodu i ostrva arhipelaga San Huan, dok se priroda gotovo neprimetno uvlači u svakodnevni život ukućana.
Pogled nije rezervisan samo za dnevni boravak. Pejzaž je prisutan i iz glavne spavaće sobe, pa čak i iz samostojeće kade. Ipak, velika količina stakla nije ostavljena bez zaštite. Duboke krovne strehe štite enterijer od jakog letnjeg sunca i vremenskih uslova, dok zavese pune visine omogućavaju dodatnu kontrolu svetlosti i privatnosti.
Tanki prozorski profili gotovo nestaju iz pogleda, čime fokus ostaje na pejzažu. Nasuprot širokim horizontalnim staklenim otvorima, tamne peći na drva i njihove vertikalne dimovodne cevi unose snažan, ali nenametljiv kontrast.
Lokalno drvo i zanatska izrada
Materijali su svedeni, ali upravo zbog toga dolaze do izražaja. Drvene obloge pojavljuju se i na podovima i na plafonima, stvarajući kontinuitet koji enterijeru daje toplinu i miran karakter.
Podne i plafonske daske izrađene su na samom ostrvu, dok su u istom duhu projektovani i ugrađeni elementi – biblioteke, kuhinjski ormarići, okviri prozora i završne lajsne. U kuhinji bela keramika i prigušena zelena nijansa kuhinjskog ostrva unose svetliji akcenat, dok crni čelični detalji dodaju dozu industrijske preciznosti bez narušavanja topline drveta.
Lokalni pristup nije se završio na materijalima. Na projektu su radili lokalni stolar i proizvođač metalnih elemenata, dok su prozori i vrata proizvedeni na manje od 80 kilometara od lokacije. Upravo se u tim detaljima vidi karakter kuće – nema mnogo dekoracije, ali svaki element ima razlog da bude tu.
Terase kao produžetak enterijera
Na padini su formirani različiti spoljašnji prostori koji funkcionišu gotovo kao dodatne sobe. Velika terasa služi kao prostor za ručavanje na otvorenom, sa dugim stolom i radnom površinom za pripremu hrane, postavljenim iznad terena koji se spušta niz obronak.
Na drugom delu parcele, među stenama i travama, nalazi se terasa popločana kamenom, oko koje su raspoređene Adirondack stolice i ognjište. Diskretna i lagana ograda čuva pogled tamo gde teren naglo počinje da se spušta.
Od enterijera obloženog drvetom do prostora oko vatre, kuća neprestano održava vizuelnu vezu sa onim što je okružuje – drvećem, stenama i udaljenom vodom.
Najveća vrednost projekta možda je upravo u njegovoj jednostavnosti. Hillside Residence nije pokušala da zauzme pejzaž, već mu je ostavila dovoljno prostora da ostane vidljiv, prisutan i važan.
Dva mala objekta, jedna stara jela i pogled koji se svakodnevno menja bili su dovoljni da nastane kuća koja pokazuje koliko arhitektura može da dobije kada umesto borbe sa prirodom odluči da joj se prilagodi.
