“Iako priroda započinje razlogom i završava iskustvom, neophodno je da mi (ljudi) radimo suprotno. Vođeni iskustvom, da započinjemo, kako bi uspešno istraživali i spoznali razloge”
Mudre reči koje nam govore da se priroda stalno menja, na osnovu već određenih pravila, i da je jedini valjani način upoznavanja sa njom proučavanje tih njenih promena. Stečeno znanje, koje bi se pritom prikupilo, trebalo bi primeniti na razvoj naših života.
Skidanjem sprega “mračnog doba” krajem XV veka, čovečanstvu je omogućeno da konačno razvije svoj identitet, misao i da pre svega bude istraživač osećanja i da sve to prikaže u nekom vidu umetničke forme (slikarstvom, vajarstvom, arhitekturom, vrtlarstvom, poezijom, pisanjem...) Osećanja, i ekspresija dotičnih, su preovlađivala u svim aspektima života. Smatralo se da je ugođaj čulima i slavljenje života, bila osnova većine privatnih vrtova tog vremena.
Kao primarius renesanse, od svih evropskih zemalja, najviše se Italija isticala u svakom aspektu kulture, ponajviše u arhitekturi i vrtlarstvu. Naručioci su pripadali tadašnjoj društvenoj eliti: kardinali, bankari, državni činovnici, članovi kraljevskih porodica i ostale imućne porodice tadašnjih gradova država (Firenca, Rim, Ferara...) Sa željom da se otisnu u mirne predele van gradske vreve i gužve, građene su brojne vile i letnjikovci sa izuzetno sređenim vrtovima. Glavni cilj, kojem se težilo, bio je pokazivanje imućnosti i staleža naručilaca pred gostima. Ništa manji ciljevi nisu bili ni, uživanje u lepotama vile i njenih vrtova. Oblici i funkcije vrtova su bile “višeslojne”. Slojevi koji su bili namenjeni uživanju u miru i samoći, prožimali su se delovima koji su bili reprezentativnijeg i svečanijeg karaktera. Sve je iziskivalo da zemljište, i sam posed koji okružuju vile i letnjikovce budu potčinjeni uživanju u različitim prizorima, zvucima i mirisima koje je sam vrt projektovao pomoću “ornamenata” koji su ukrašavali umove njenih uživalaca.
Nalik starim rimskim vrtovima, opisanim u delima Ovidija „Metamorphoses“ (“Metamorfoza”) i Varon-a „Rerum Rusticarum“ („Poljoprivredna pitanja“), renesansni vrtovi su podržavali iste principe i formu. Sa druge strane, delo Frančeska Kolona „Hypnerotomachia Poliphili“ („Razdor ljubavi u snu“) je učinilo da mnogo vrtlara i arhitekata, pozajmljuje motive iz tog dela. Teme koje su se uglavnom prožimale kroz vrtove rane renesanse, i često bile osnova i vodilja, bile su: ostrvo u vodenim površinama, zatim džinovske skulpture koji izbijaju iz tla (nalik bogovima u knjizi), fontane boginje Venere, lavirinti... predstavljajući ih u svojim vrtnim kompozicijama na simboličan način. Ove karakteristike često doprinose prepoznavanju vrtova renesanse.
Sve ove smernice su se poklapale sa idejama Leona Batiste Albertija, u delu “De re aedificatoria” (“O umetnosti građenja” deset knjiga o arhitekturi ) koji je smatrao da drveće u vrtovima treba da bude posađeno u nizovima, kako bi pratili staze i stvarali paravane koji bi po potrebi skrivali ili otvarali delove vrtova. Vrt je takođe trebalo da bude ravan ili u blagom nagibu (kako bi se posetilac “zaveo“, i bez velikog napora prešao značajne visinske razlike u terenu), zatim da se mermerni stubovi ukrase saksijama sa cvećem ili nekim primerenim skulpturama.
Mora se shvatiti da su prvi počeci pejzažne arhitekture i hortikulture bili jako vezani za načela arhitekture, što preuzeto iz spisa i dela Starog Rima, što kroz ideje i pronalaske samih renesansnih arhitekata. Prirodni elementi su bili jako ograničavani formom i preciznošću, a tek je kasnije „prigrljena“ ideja o prirodi sa njenim nepredvidljivim dizajnom i oblicima. Melodija renesansne vrtne umetnosti je kroz svoje etape najavljivala promene. Zvuke te melodije su najglasnije „čuli“ Italijani, gradivši prelepe rezidencije kao što su vile Mediči na Monte Pinciju i Fiesoleu, vila Farnesina, dvor Belvedere, vile u područiju Fraskati i još mnoge druge o kojima ćemo pričati naredni put, a do tada značaj italijanskih vrtova renesanse, potvrđuje i citat jednog od najboljih umova renesanse, Leonarda da Vinčija, napisan na početku teksta.
Autor teksta: Miodrag Aranđelović